Svako detinjstvo ima svoju priču. Generacije se menjaju, menjaju se navike, način života, pa samim tim i samo detinjstvo. Nužno je da idemo u korak sa vremenom, ali često se pitam koliko daleko treba da idemo i šta usput gubimo.

Veliki sam zagovornik detinjstva igre, a ne detinjstva mobilnih telefona.

Kada se vratim dvadeset i pet godina unazad, u vreme kada sam imala tri ili četiri godine, verovali ili ne, sećam se mnogo stvari. Danas zaboravim gde sam ostavila telefon ili ključeve, ali miris mog dvorišta i dalje pamtim. Pamtim slobodu. Pamtim detinjstvo koje nije bilo organizovano kroz ekrane, već kroz ulicu, dvorište i društvo.

Odrasla sam na selu, u ulici punoj dece. Nismo imali planove, aplikacije ni dogovore danima unapred. Dovoljno je bilo da neko vikne ispred kuće: “Hoćeš napolje?” i igra je već počinjala. Dve kuće udaljene jedna od druge tada su delovale kao ceo svet, a opet smo svi bili jedni kod drugih za minut.

Igrali smo se svime, samo ne igračkama. Priroda nam je bila najveća inspiracija. Blato je postajalo ručak, lišće lipe sarme, pesak kolači, seno kreveti, a kukuruz lutke. Sećam se čuvene lipe u našem dvorištu koja je svake godine cvetala sve više i više, a njen miris je bio znak da leto dolazi.

Od drvenih gajbi za flaše pravili smo stolove i stolice kako bismo “ručali” napolju. Kolena su nam gotovo stalno bila oguljena, jer se trčalo, padalo i ustajalo bez mnogo drame. Igrale su se igre koje su imale neku posebnu draž, toliko veliku da nisi želeo da staneš ni kada si umoran.

Kad padne veče, teško nam je bilo da uđemo u kuću.

O telefonima nismo znali ništa. Drugarice sam zvala na fiksni telefon i samo pitala: “Hoćemo da se igramo?” Danas to zvuči tako jednostavno, a zapravo je bilo prelepo.

Verujem da tada nije bilo mnogo drugačije ni u gradu. Bilo je manje automobila, više parkova, više dece napolju i nekako više vremena jednih za druge.

Danas je situacija drugačija. Živimo mnogo brže. Roditelji imaju manje vremena tokom nedelje za parkove, prirodu i zajedničke trenutke. Deca sve ranije dobijaju telefone, a sve kasnije uče kako da se zaista igraju.

I to nije kritika roditelja. Vreme u kojem živimo je drugačije i mnogo zahtevnije. Ali kao vaspitač primećujem koliko je mašta kod dece postala siromašnija, koliko im je teško da osmisle igru bez gotovog sadržaja i koliko brzo odustaju kada im postane dosadno.

A upravo u toj dosadi nekada je nastajala najveća kreativnost.

Tada smo sami smišljali igre. Pravili svetove od kartona, granja, ćebadi i kamenčića. Učili smo da pregovaramo, čekamo red, rešavamo konflikte i budemo deo grupe, sve kroz igru.

Danas deci često nudimo gotovu zabavu, a zaboravljamo koliko je važno da dete nekada samo stvori svoju.

Zato bih volela da vratimo u modu druženje. Da vratimo žmurke, lastiš, jurke, pravljenje kolača od blata, vožnju bicikla do mraka i onu iskrenu dečju rečenicu: “Mama, idem napolje da se igram.”

Jer detinjstvo ne bi trebalo da stane u ekran.

Detinjstvo treba da miriše na travu, leto, oguljena kolena i sreću zbog koje zaboraviš koliko je sati.